У Старом Нагоричану све мање ђака првака

Фото: Мери Георгиевска

Анастасија Серафимовић, Данило Арсић и Данило Ванковић су једина деца из овог села која су првог септембра кренула у први разред. Они су најмање одељење у школи. Прошле године је било деветоро првака, али је из године у годину, све мање ђака.

Ученици су првог школског дана дошли са родитељима. Стрпљиво су чекали у ходнику да школско звоно означи почетак часа и опрезно ушли у учионицу и упознали се са учитељицом Светланом Стојчевском. Тамо их је чекало и прво изненађење – поклони, дрвене слагалице и балони. Као што се свако дете обрадује новим играчкама тако су и они радознало разгледали своје дарове. Било им је потпуно јасно да ће са овим играчкама бити потпуно другачије и да ће помоћу њих стицати нова знања.

Преокупирани новом средином нису били посебно расположени за причу, али су нам ипак открили да су узбуђени и да се радују што су кренули у школу.

Волим да идем у школу. Мама и тата су ми купили ранац, књиге, бојице. Знам слова, али више волим да цртам и бојим - каже Анастасија.

Данило се похвалио да има најлепши ранац, док је његов друг, други Данило, био пресрећан што ће имати другаре са којима ће се играти.

Учитељица Светлана Стојчевска, дугогодишњи просветни радник, каже да први пут у својој пракси има само троје ученика у разреду. Једина предност ове ситуације је та што ће имати времена да посвети више пажње у савладавању школског градива. Ипак, жао јој је што сваке године има све мање првака у школи.

Желим вам успешан почетак школовања и пуно петица. Волела бих да вам школа не буде обавеза, већ задовољство. Радујте се свом ђачком добу, то је само значајан део вашег детињства, а школа је место где заједно учимо и стичемо нова знања. Мислим да ћемо се лепо слагати и да ћемо сарађивати - пожелела је учитељица добродошлицу својим првачићима.

Иначе, настава ће бити индивидуална, само за једно одељење. Упркос малом броју ученика неће бити комбиноване наставе са по два одељења као што је овде пракса. „Штета што нема више ученика.Ове године се тако погодило. Надамо се да ће наредних година тај број достићи, ако не више, барем ниво њихових родитеља од пре двадесетак и више година, када је било и по петнаесторо у разреду - рекла нам је учитељица.

Полазак у школу представља једну од највећих промена у животу детета, али и родитеља. Они су узбуђени исто толико као да и они полазе у школу.

Сазнали смо да је једина девојчица у разреду, Анастасија Серафимовић рођена у Врању, да се у породици говори српским језиком, тако да она течно говори свој матерњи језик.

Анастасија је наша прва ћеркица и узбуђен сам као да опет полазим у школу. Кад сам ја полазио у први разред била су друга времена,  било нас је четрнаесторо ђака. У задње време, деце је све мање. Ми смо мала општина и село је мало, зато има и мало деце. Наталитет је пао, људи се масовно исељавају, тражећи бољи живот, - каже Саша Серафимовић, отац једине девојчице у разреду.

И њен друг Данило Ванковић је спреман за школу, али мање влада српским језиком. Надамо се да то неће сметати, јер је изузетно дружељубив, воли да се игра, а језик се учи и уз игру.

Јако је радостан што полази у школу зато што воли да се дружи са децом. Воли да црта, да учи. Њему ће бити проблем само што не зна српски језик. У обданишту је учио македонски и сада видим не разуме неке речи када га учитељица пита. Надам се да ће брзо савладати и уклопити се са осталом децом, - каже Данилова мајка, Вера Ванковић.

Саша Алексић, отац малог Данила, присећа се да је у школу кренуо пре 40 година. Оженио се касније и сад има троје мале деце. Пресрећан је што је дочекао да доведе дете у школу.

У кући говоримо српски, а и Данило гледа цртане филмове на српском језику па се више служи српским него македонским језиком. Иначе ја сам Србин, а мајка је Албанка. Мешовити брак је у питању, али разумемо се на нашем локалном језику. А, ово што видимо овде, на жалост, само троје првака, је то што је економија учинила своје, све је мање људи на селу, а бојим се да ће их бити још мање.

Данило није био одушевљен што мора да иде у школу. Више воли да се игра кући, а сад видим да се лепо уклопио и да се дружи са другарима,- додаје Саша Алексић, отац малог Данила.

Иначе, Основна школа „Светозар Марковић“ основана је 1945. године, а објекат у којем се сада налази, изграђен је 1965. године. Увек је била централна школа са два истурена одељења, у селима Никуљане и Алгуња. Од првог до деветог разреда има  само 98 ученика, насупрот шесдесетим годинама прошлог века када их је било око 500, и када се настава (на српском језику)изводила у две смене. Тада су долазила деца из свих околних насељених места. А сада, из године у годину број ученика је све мањи.

На нивоу целе школе имамо 98 ученика. Од њих 10 првака, троје у централној школи који похађају наставу на српском језику и седморо првака у подручној школу у Алгуњи, који похађају наставу на македонском језику. Број је приближан као и прошле године када смо имали 96 ученика, али уназад 5-6 година просек је био око 100 ученика. Проблем драстичног смањења броја ученика у нашој школи је резултат масовног исељавања породица из села у брдско-планинским пределима, и тамо се школе затварају. У селу Никуљане имамо само два ученика на српском језику. Ситауција је боља у селу Алгуња где имамо 25 ђака са тенденцијом да их буде 27. Тамо се настава изводи на македонском језику и то је најбројнија подручна школа у општини Старо Нагоричане,- изјавила нам је Маја Марковић, директорка школе.

 Она додаје да имају довољно кадра, а као и предходне године проблем је недостатак појединих уџбеника на српском језику. Све остало је спремно за успешан почетак нове школске године.

За ученике који су више од два километра удаљени од школе, за сва насељена места, обезбеђен јепревоз који покрива Министарство за образовање и науку Републике Македоније.

Антрфиле:

Основна школа „Браћа Рибар“ у Табановцу, у којој се настава на српском језику изводи од првог до петог разреда броји укупно 33 ученика, међу којима је 10 малишана који су овог септембра први пут сели у школске клупе.