Спасовдан у Матејчу: Обновљена сеоска слава након 25 година

У присуству бројних расељених Срба и њихових потомака одржана је света литургија, пресечен славски колач и послужена славска трпеза.

Матејчани са свих страна окупили су се у сеоској цркви, где су се помолили за здравље и запалили свеће. Било их је на десетине, дошли су из Скопља, Куманова, а било је и гостију из околних села Умин Дола, Љубодрага, Режановца, Отље, Липкова, Оризара, Слупчана, Опаје, Лопате да као некада стану један до другога у храму подигнутом 1938. године рукама овдашњих сељака.

Много је помешаних осећања код ових људи. Горчина због старих неизлечивих рана, али и радости због поновног сусрета, овог и много наредних…

„Тешка су сећања на 2001. годину. У року од десетак дана, почевши од 3. маја, село је напустило преосталих 128 српских породица из нашег села и више се ни једна није вратило на родно огњиште, јер им нико није гарантовао безбедност, каже Радован Станојковић, родом из Матејча.

Завичајно удружење Матејче са седиштем у Скопљу основано у циљу повезивања Матејчана, њихових потомака и пријатеља из региона и света, као и неговања народних обичаја, одржавања и заштите културног наслеђа, ове године је организовало обнављање сеоске славе Спасовдан.

„Намера је била да обновимо сеоску славу Спасовдан после 25 година. Успели смо да окупимо наше Матејчане са разних страна и верујем да ће наша сеоска слава постати наша заповест и дан нашег поновног сусрета сваке године. Иначе, наши волонтери су ових дана уложили много труда у рашчишћавању дворишта цркве. Цео овај комплекс укључујући и сеоско гробље је зарастао у коров и траву, успели смо да очистимо површину око цркве, а у наредном периоду планирамо да уредимо цело црквено двориште. Наших волонтера је сваким даном све више, а међу њима су људи који су први почели да се враћају у манастир Пресвете Богородице изнад села, и тиме вратили људе тамо где припадају духовно, барем о празницима“, каже Бобан Младеновић, председник Удружења.

Село Матејче налази се на петнаестак километара од Куманова у Општини Липково у области познатој као Жеглигово, на источној страни Скопске Црне Горе. Некада је било пример суживота, поштовања, уважавања, братства и јединства. Врхунац развоја бележи раних осамдесетих година када су овде у слози живели Срби, Македонци, Албанци, Турци, Роми, Босанци и Црногорци, а говорило се на македонском, српском, албанском и турском језику. Од 3.500 становника, 30% је било српске националности. Центар села красила је Месна заједница, Дом културе, амбуланта, пошта, банка, основна школа са близу 800 ђака и настава на албанском и српском језику са преко 30 учитеља и наставника. Развојем индустријализације број Срба у овој средини опадао је у континуитету да би 2001. године износио 10% становништва, односно 128 породица са негде око 350 људи. Током оружаних сукоба маја и јуна 2001. године, преостало српско становништво је било принуђено да напусти родна огњишта, тако да овде више не живи ни један Србин.

Док се благосиљао хлеб у сеоској цркви и палила свећа за здравље и напредак, ови људи су били сложни у још нечему, а то је да се не заборави корен предака, обичај, вера и да се 2001. никада не понови.

Нена Ристић Костовска