Цело село на Језеро – Никуљане слави „Белу недељу“ као заштитницу поља

Сваке године у јуну, мештани села Никуљана посећују место звано Језеро како би прославили Белу недељу, која се сматра заштитницом поља. 

Овај празник је строго нерадни дан - црвено слово у календару верских сеоских празника, јер се верује да, ако се „прекрши“, поље може бити погођено снажним невременом која ће сакупити сву летину. 

Празник Бела недеља или Летње покладе увек се слави уочи Петровданског поста који почиње 15. јуна и траје до 12. јула, до Петровдана. Покладе су и ове године окупиле стотинак Никуљчана који поштују традицију. По обичају у присуству локалног свештеника освећена је водица, па је прошлогодишња кума Анастасија Милошевић предала кумство новом куму Небојши Бојковском. Затим су домаћини и гости сели за заједничком трпезом, видно расположени и у опуштеној атмосфери певали су у играли до касно поподне. 

„Долазимо сваке године, само прошле нисмо били. Верујемо да има нешто у причама наших старих. Можда је случајност, али наше њиве прошле године је тукао град. Ове године смо дошли, надам се да ће бити све како треба. Волимо ово место, природа је посебна и има неку невидљиву енергију. Сви се овде познајемо, сви смо наши, и уживамо у дружењу ", кажу чланови породице Јовановић.

За све похвале су чланови месне заједнице Никуљане, који редовно одржавају ово место иако се налази у густој шуми на највишој тачки брда изнад села, а пре неколико година овде је постављен и летњиковац. Недељу дана пре славе редовно се коси трава и чисти се простор за боравак гостију. 

Традиција да се празнује овај дан, према казивањима старијих мешатана, настала је откако је село сваке године пред жетву трпело велике штете од невремена које се појављивало ниоткуда. Град им је уништавао посеве, а поројне кише носиле су све пред собом у суводоле.   

„Људи су се мучили и радили, али никако да сакупе летину. Почели су да траже ,,чаре“ па су им рекли да празнују Белу недељу на Језеру, како би одбацили несрећу. Тако је све почело. Касније су поставили крст, оградили су и осветили ово место. Како памтим сваке године се бира кум, који има обавезу да донесе јагње, да припреми храну, а свака породица носи ручак и пиће од куће. Ко није понео једе од кумовог ручка, битно је да нико није остајао гладан. Тако се живело тада, то нам је била забава и ми смо живели за те дане. Ишли смо да се видимо са рођацима и пријатељима из других махала. Добро је што млади настављају ту традицију, да се не заборави како је било некада“, прича 87-годишња Јелица Сибиновић Николић.

Никуљане има богату и родну земљу. Нажалост не обрађује се као некада, али оно што се посеје даје високе приносе житарица и баштенских култура, иако не постоји систем за наводњавање, нити река. Старији мештани особито жале за прочујеним насадима винове лозе у месту Баинце, Плештак, Краста, Бабица, Сланиште и Купеница, које су давале висикоквалитетно вино, далеко прочујено, кога данас има све мање.

Језеро уграђено у сеоску историју

Језеро има посебно место у историји Никуљана, јер се некада тамо налазило село, када су се људи досељавали из виших предела на места где има воде. Сматра се да је ту заиста постојало велико језеро које је касније затрпано, а сада постоји само извор међу камањем,  који никада не пресушује.

„И данас постоји веровање да не може да се уђе у воду, јер може да вас повуче живо блато и да пропаднете. Према једној причи неком старцу је пао штап у језеро, и неколико дана после тога вода га је избацила на извору Глава. Сматра се да језеро водом снабдева све остале чесме у селу, по систему повезаних канала. Резервоар је овде, али овде никада вода не пресуши, за разлику од чесама“, причају мештани.

Никуљане је врло старо село, али нема података када су насељени први становници. Познати путописац Јован Хаџивасиљевић у својим белешкама о овом крају, навео је да су предања о настанку Никуљана нејасна и „мутна“. Не постоје ни писани документи у архиви од када датира ово село. Крајем 1900. године у Никуљану је било 70 домаћинстава и 12 махала које још живе.

Село је три пута мењало локацију. Некад је било сконцентисано на брду око „Језера“, а касније се спустило код сеоске цркве „Свети Илија“.

За ове сеобе везане су и легенде. Док је село било код Језера, једног лета у време вршидбе жита, млада девојка је одвела коње на појило, коњи су се уплашили и одбацили је у воду где се удавила. Тада су житељи оградили воду и затрпали језеро камењем. Изградили су чесму 20-ак метара ниже, која се и данас користи.

 

Кад су се доселили близу Цркве десила се нова несрећа. На путу су се срели сватови младенаца, који нису смели да се виде. Како нису могли да се мимоиђу коњима и избегну сусрет, они су се потукли, међусобно поубијали и ту су и сахрањени.

Данас је највећи део села сконцетрисан у долини где се налези неколико извора. Најиздашнији је био извор „Глава“. Од када се водоводом напајају домаћинства у Никуљану и Старом Нагоричану, ови извори су пресушили. Мештани кажу да је то због велике суше, зато што се сва вода скупља у великим камптажама. Иста је судбина и још два велика извора на којима су изграђене чесме, код Цркве и Стара чесма у Горњој махали. Речица Серава, у којој су се сливале воде је пресушила, а у селу је некада било чак 17 воденица.

По причама њихових предака, данашњи сељани Никуљана пореклом су из гњиланског округа на Космету. Први становник је био извесни Павле, који је после Косовског боја дошао из села Жегра, код Гњилана...

Павле је са браћом побегао од турског зулума. Као православац донео је славу Светог Николу. Са женом и мушким дететом населио се изнад цркве. Кад су сељаци из села Расево, које је било мало ниже, ујутру кренули да терају стоку на пашу наишли су на њега, и потом препричавали како је „никао“ нови човек. Од речи „Нико човек, нику људи“ , настало је име села Никуљане. Павле је на почетку био сиромашан и чувао стоку сељацима из суседног села, а касније се обогатио и његови наследници су данашњи сељани Никуљана.

Две славе

Никуљане има и две сеоске славе, Светог Илију и Спасовдан, а свака породица има и кућну славу. Они који су отишли из села, за празнике се враћају са разних страна, да макар на кратко обиђу кућни праг и врате се својим коренима.

Спасовдан се сматра заштитником села, и тада се мештани сакупљају на место Кршче изнад села, у близини фудбалског терена. Али на ово место никада није било масовна посећеност као на Језеро, зато што је тада слава па домаћини чекају госте, имају више обевеза па немају времена да дангубе у селу.

Никуљане се налази десетак километара северно од Куманова уз македонско-српску границу, једно од најстаријих села са искључиво српским живљем. На надморској висини од 512 метара ово село је познато по својој пријатној клими, вредним домаћинима, квалитетном грожђу и хладној изворској води. У последње време потомци старих Никуљчана обнављају дедове куће или граде нове на њихова имања, па село добија на посећености.

Сузана Николић