×
  • Насловна
  • Вести
  • Регион
  • Македонија
  • Спорт

  • Видео

  • Колумни
  • Интервју

  • По допрен глас
  • Репортажи
  • Ретроспектива

  • Погранична хроника

  • Дезинформации
  • ПРОВЕРКА НА ФАКТИ:КОВИД-19
  • Проверка на факти: реформи кон ЕУ

  • Контакт
  • Политика на приватност
  • Импресум
  • Маркетинг стратегија
  • Понуда за рекламирање

  • Flex Credit

    Умин Дол - век постоjaња, развоја и суживота

    25.12.2021 07:26 | Сузана Николиќ

    Једина сачувана брвнара сведочи о вековном постојању кумановског села Умин Долa, које су основали први досељеници из свих крајева бивше Југославије, понајвише из Лике, из Хрватске.

    Умин Дол - век постоjaња, развоја и суживота

    Током времена типске личке куће замењене су савременим домовима, а у години јубилеја Уминдолци оживљавају успомене на своје претке, али и времену оснивања њиховог села, расту, развоју и суживоту његових житеља, који су сложно градили ово своје насеље на месту некадашњег пасишта. Сећају се „златних времена“ када су све њиве биле пооране и засејане, првих учитеља, бројних ученика, знаменитих личности, али и данашњег исељавања младих и скромних могућности за будуће генерације.

    Оружјем бранили куће од Турака

    Радован Поповић је био први досељеник који се априла 1921. године населио у Умин Долу. Дошао је са супругом и седморо (7) деце, 4 синова и 3 ћерке, а са собом су возом из Лике до Куманова дотерали брвнару, стоку и шталу. Од државе су добили 15 хектара земље, а докупили су још 6 хектара. Његов унук Мића Поповић памти казивања свог деде, који је првих година био нападан од мештана околних села, али се касније спријатељио са њима.

    „У Новом Селу, Виштицу, Никуштаку, Романовцу и Агином Селу живели су само Турци који су их преко ноћи гађали камењем како би их заплашили. Деда није имао другог начина да се одбрани па их је пријавио полицији у Куманову. За два дана дошли су чезом и са собом довели кметове свих околних села. Полицајци су их питали да ли је неко од њих међу нападачима, а откако је он казао да их не познаје, дали су му два карабина и две торбе муниције и рекли му да се брани оружјем. Уколико неко дође ноћу да се мота око куће слободно може да пуца у њега. Тиме су решили прве проблеме, а затим су се временом удружили са житељима околних села, помагали су једни другима и сарађивали“, прича Поповић, који каже да су се његови преци намучили док су припитомили земљу за обраду, како би она почела да их храни.

    Он додаје да је убрзаним насељавањем непрегледне утрине свој дом пронашло много породица из целе тадашње Југославије.

    „Највише је било Личана, око 40 одсто, затим Црногораца, Босанаца, Херцеговаца, Далматинаца, али и породица из кратовског села Страцин, затим из Врања, Трговишта. Сви су гледали да се прилагоде један другоме, имали су велико међусобно поштовање и помагали су се међусобно. Почеле су да се насељавају породице и из околних села, добро и сложно се живело у Умин Долу“, каже Мића при нашем сусрету испред цркве у селу.

     

    И деда власника једине сачуване брвнаре, Васа Богдановић био је међу првим колонистима који се на шестогодишњем узрасту населио из села Оточац, у близини Госпића. По обичају и он је пренео своју брвнару у којој је и након једног века све сачувано како је било, у оригиналу.

    „Кућа је допремљена возом, заједно са намештајем и покућнином, а за то је ангажовано 10 вагона. Споља и изнутра све је сачувано као што је било некада. Она је стара више од једног века, пре него што је демонтирана и допремљена у Умин Долу, 10 година је породица живела у њој у родном месту. Уједно је била и прва продавница у селу, али и прва школа у којој се настава одвијала на српском језику. Овде је од 1922. године и још увек је користимо, а остављам је у аманет синовима и унуцима да је одржавају“, каже Богдановић.

    Житељи се сећају да је својевремено било 50 брвнара, а свака породица која се досељавала добијала је по 2.500 метара квадратних земље. Умин Дол је међу ретким селима која су била урбанизована и плански изграђена, a препознатљив je по широким улицама од 18 метара, које се секу под правим углом. Ако погледате село из птичје перспективе, видећете да га сачињавају две геометријске фигуре: троугао који се приања уз правоугаоник. Због тога уопште и не чуди што код посетилаца који први пут кроче овуда, изазива осећај да се налазе у неком од војвођанских села и салаша.

    Умин Дол је своје име добио по глини названој ума којом је било богато ово место.

    „На 1,5 км од села постоји кањон у коме се појавила ума, то је као сапун и тиме су житељи прали одећу, косу, купали се. Тада нису имали воду, већ само један мали бунар између Умин Дола и Новог Села који су изградили Турци“, прича Мића.

    Уминдолци су обрађивали њиве и добро живели од земљорадње. Поштовали су се, помагалу у жетви, вршидби, брзо су осавременили земљорадњу употребом трактора и комбајна, а надалеко су били познати и по производњи празилука, црног лука и паприке.

    „За време колективизације у селу је постојала сеоска радна задруга, а затим је формирана Задруга „Слога“. Узимали су се кредити, стизала је помоћ државе. Овде је била велика производња празилука, сушио се у вагонима, исто као и црни лук и паприка, који су се извозили. Али, умешала се политика и све је затворено“, каже наш саговорник.

    Прва школа на српском језику

    Од самог доласка колониста одвијају се припреме и за образовање на српском језику. Настава је почела 1924. године и одвијала се у приватним кућама, док се градила зграда садашње основне школе „Карпош“, 1929. године.

    „За време рата школа је затворена, али је после ослобођења било 104 ученика од 1 до 4 разреда па је поново отворена као и менза за сиромашну децу. Касније је школа постала осмогодишња и централна и у њој су ишла деца из свих околних сеоских насеља“, сећа се Никола Ракић, који припада једној од првих генерација ученика, а касније и директор школе и аутор монографије о Умин Долу.

    Настава на српском и на македонском језику извођена је до 2004. године, када је због новонасталих ситуација због распада СФР Југославије и формирања посебних независних држава, међу којима и Република Македонија, било укинуто образовање на српском језику. Последња два ученика која су наставу похађала на матерњем језику била су из суседног Новог Села.

    Тадашњи директор Стојан Станојевић каже да се појавио проблем око школског програма и уџбеника. Није било уџбеника на српском језику. Деца су требала да уче из уџбеника на македонском језику, па да преводе на српски.

    „Предлагао сам Министарству образовања да се уџбеници преведу или да се барем факултативно изучава српски језик, али то није било прихваћено, зато што су нуђени различити програми, требала су средства. Из српске заједнице нудили су ми да донесу уџбенике из Врања, али то није било могуће, јер свака држава има своје посебне образовне програме. Осим тога, српски учитељи су отишли, остала је само последња учитељица Каја Ланг, а родитељи су почели да уписују децу на наставу са македонским језиком“, објашњава Стојан Станојевић.

    Тако је у селу настала и нека мешавина српско-македонског језика који говоре овдашњи становници, а поновним враћањем српског језика у македонски образовни систем Станојевић гледа могућност обнављања наставе на матерњем језику и у Умин Долу.

    „Жалосно је да млади не познају и заборављају матерњи језик. Сви који се сматрају Србима треба да подстакну своју децу да га изучавају“, апелује некадашњи директор Станојевић.

    У селу је данас остао део некадашњих досељеника. Добар део њих су протерани за време рата 1941. године, али Личани су били упорни и нису желели да напусте новостечена огњишта.

    „Ми смо шест година били у Лесковцу, а када смо се вратили рекли су нам да одемо у Банат. Али, мој деда је овде имао шест хектара земље, нови дом и био је упоран да остане“, прича Мићо Поповић.

    Рурални туризам прилика за развој села

    Сложни Уминдолци су изградили и своју цркву „Свети Никола Летњи“ самодоприносом, који је и сеоска слава и настављају да живе сложно. Међу њима нема зависти или разилажења. Поносни су на успешне људе које је село дало, ту је више директора, лекара, професора, инжењера.

    И данас кажу да добро живе, имају добру саобраћајну везу са Кумановом и Скопљем, воду из сопствених бунара. Најприоритетнија је изградња канализационе мреже, отворање вртића, али и нових перспектива за младе. Тренутно, село броји око стотинак кућа у којима живи око 350 становника, не рачунајући оне који нерадним данима дођу из града да обиђу своје имање у селу.

    „Сматрам да ово село има потенцијала да задржи младе људе и да се додатно развија у погледу руралног туризма, пре свега, јер је и сама прича о настанку села јако занимљива. Имамо специфичну архитектуру, стару градњу кућа, све је то занимљиво. Налазимо се на само десетак километара од аутопута што је такође веома повољно, а ту на обвронцима Скопске Црне Горе налази се и средњовековни манастир из 14. века Матејче, дакле постоји потенцијал и за развој тог манастирског туризама, боравак у природи и планинарење. Кроз село пролази и међународна бициклистичка рута, често срећемо странце на бициклима и вреди покушати привући их и понудити им нешто“, каже 33- годишња Роза Трајковић.

    Млади су покренули иницијативу за ревитализацију села, а имају идеје и за производњу органске хране и надају се подршци домаћих и европских фондова.

    „Неки од младих људи одлазе у иностранство на привремени боравак и посао, али се не исељавају трајно, него се враћају овде. Па онда то буде повољно и за село, јер новац који су тамо зарадили улази овде, граде куће, инвестирају. То може да буде почетак поновног оживљавања села“, каже Трајковић.

    ПРОЈЕКАТ "ПОГРАНИЧНА ХРОНИКА" ЈЕ СУФИНАНСИРАН ИЗ БУЏЕТА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ – МИНИСТАРСТВА КУЛТУРЕ И ИНФОРМИСАЊА. СТАВОВИ ИЗНЕТИ У МЕДИЈСКОМ ПРОЈЕКТУ НЕ ИЗРАЖАВАЈУ СТАВОВЕ МИНИСТАРСТВА КУЛТУРЕ И ИНФОРМИСАЊА.

    2008 - 2022 Kumanovonews.mk • Сите права се задржани. Текстовите не смеат да се печатат или емитуваат, во целина или во делови, без договор со Kumanovonews.mk