Добривоје Стошић, професор српског језика у пензији - „Наши трагови су испуњени љубављу и добротом“

Фото: Мери Георгиевска

Када је пре шест деценија млади наставник Добривоје Стошић дошао да ради у Основнoј школи „Светозар Марковић“ у Старом Нагоричану, није ни слутио да ће ту дочекати пензију. Каo истакнути омладинац и члан партије из врањског среза имао је велике професионалне амбиције, али сплет околности је хтео да читав радни век проведе у две основне школе како професoр српског језика у Македонији. Преносио је своје знање генерацијама ученика, описмењавао их, учио да заволе поезију, подстицао да увек могу боље и показивао им прави животни пут. Увек скроман, овај изузетан човек и у деветој деценији плени невероватном енергијом, оптимизмом и добротом. Те су га особине красиле целога живота.

Сваки човек идући кроз живот лагано или ужурбано, полако или брзо – оставља иза себе неки траг препознавања, по чему остаје упамћен. Моја супруга и ја изузетно смо задовољни и поносни на трагове које смо оставили овде у овој средини. Наши су трагови испуњени љубављу према деци и људима. Оставили смо трагове доброте, упорности, поштеног рада, незамерања и праштања. Покушавали смо да код деце и код људи створимо тај осећај солидарности, помоћи, задовољства, среће у животу. Мислимо да смо у томе успели и ни за чим не жалимо, - почели смо разговор са професором.

Највеће задовољство које човек носи у себи, поред породичне хармоније, су резултати његовог рада, а професор Стошић има чиме да се похвали. То су генерације и генерације ученика, који су сада одрасли људи, успешни у својим професијама и животу. Поносни су јер су сви постали добри и честити људи, угледни и поштовани у својој средини.

Има међу њима вредних и добрих мајстора, професора, судија и адвоката, лекара, универзитетских професора и доктора наука. Памтим имена, можда, 90 отсто својих ученика. Понекад се изненаде кад им кажем име. Не знам колико сам тачно ученика имао, али никада са њима нисам имао проблема. Никада нисам био строг, трудио сам се да будем праведан. Нисам одвајао ученике, чак и онда када сам предавао својим синовима. Никада наша деца нису била привилегована и били су потпуно изједначени са осталом децом, - прича професор.

Професор Добривије Стошић је рођен 1937. године у селу Света Петка-Кленике. Средњу учитељску школу завршио је у Врању, српски језик и књижевност дипломирао је на Филозовском факултету у Скопљу, а специјалистичке студије завршио је на Филолошком факултету у Београду. У Старо Нагоричане, је дошао 1958. године, а исте године се оженио са својом колегиницом, лепом учитељицом Добрилом.

Када овако размишљам о својој и нашој прошлости, издвојио бих ту 1958. годину. Догодиле су се у њој неколико важних ствари. У јануару те године био сам делегат на 6-том конгресу Народне омладине Југославије. У јуну сам завршио средњу школу и кренуо у живот. У септембру сам почео свој наставничко-професорски рад, а у новембру је почела озбиљна љубав са мојом садшњом супругом која је крунисана браком и стварањем породице,- присећа се професор Стошић.

У Основној школи „Светозар Марковић” прво је предавао српски и француски језик, због недостатка кадра, а годину дана је радио и као референт за просвету у Општини Старо Нагоричане. Од осамдесет и неке године и он и супруга су пребачени у Основну школу „Вук Караџић“, где су остали до пензије – 1999. године. Каже да је током каријере добијао позиве да буде саветник и директор школе, али се ништа од тога није остварило, из објективних и субјективних разлога, о којима није желео да говори. За свој професионални промашај једино сматра то што није прихватио позив да буде професор српског језика на Вишој школи за образовање у Врању.

„Априлски цвркути" светковина за средину

Посвећен деци са села, у жељи да развије љубав према поезији и знању, професор Стошић школске 1968/69 године покреће Фестивал дечје поезије "Априлски цвркути". Манифестација је била прва на том нивоу не само у Македонији него и на југословенским просторима о којој се надалеко причало. Била је такмичарског карактера, а учествовали су ђаци из целе Македоније, као и из суседног Врања, Приштине, Лесковца и других градова.

Долазили су познати песници: Мира Алечковић, Мирко Петровић, Десанка Максимовић, затим, Љубивоје Ршумовић, Васил Куноски, Глигор Поповски, Видое Подгорец, Цане Андреевски, Оливера Николова. То је била светковина за средину, а и деца су се радовала. Касније смо формирали и школско културно-уметничко друштво са нашим играма. Кажем, била је једна широка манифестација, која је оставила трагове и остала да живи дуго после мене. "Априлски цвркути" ове године славе 50 година, - прича поносно професор.

Стваралачки рад није запоставио ни онда кад је дошао у Основну школу "Вук Караџић" у Куманову. Организовао је манифестацију "Сусрет с песником", где су такође долазили значајни песници, а отпочели су са издавањем школског листа „Вуков цвет“, у којем су објављиване дечје песме.

Слаб интерес за изучавање српског језика

Професор Стошић се са сетом сећа тих дана и каже да више ништа није исто што се тиче образовања на српском језику у Куманову. Већ годинама постоји слаб интерес за праћење наставе на српском језику. Проблеми су вишеструки, па и онда када је Министарство просвете Македоније донело одлуку за отварање једног одељења са наставом на српском језику у Гимназији “Гоце Делчев” у Куманову. Та одлука је још увек на снази.

Али годинама, још док сам радио, ишли смо по школама у Табановцу, Старом Нагоричану и Куманову, да укажемо ученицима да се упишу и да формирамо гимназијско одељење на српском језику. Међутим, упишу се само по 2-3 ученика. Оправдање родитеља је шта ће после. Проблем је био и што нема уџбеника и професионалног кадра. Питање уџбеника на српском језику је решено. Ја сам аутор и коаутор више уџбеника. Радио сам тестове на српском језику за упис у средње школе. Превео сам још 15 уџбеника са македонског на српски. То је мој допринос очувању језика, - каже професор.

Одговорност за очување српског језика имају и носиоци јавних функција, поготово спикери и новинари, који не воде рачуна о култури говора, али највише учитељи и професори који раде са децом.

Сваки професор је дужан да пред децом и са децом говори онако како треба, а не накарадно, шарлатански и шатровачки. Они који прихвате да раде са децом, а недовољно познавају језик онда морају и сами да уче . То је суштина проблема. Ја сам развијао љубав према поезији. Велики је пропуст професора, који не траже, а обавезни су да од ученика траже да нешто науче напамет. Није суштина да ученик уради тест, него да ли ће знати лепо да чита, да пише, да рецитује. То је све култура говора. Ако се то научи, а учи се у школи, онда ће бити од њега нешто, - каже професор.

Љубав и посвећеност јача него икад

Са професором Стошићем смо разговарали у његовом топлом породичном дому у насељу „Гоце Делчев“ у Куманову у којем живи са супругом Добрилом. Све што се види оставља пријатан утисак. То су уметничке слике, породичне фотографије, гоблени, везени вештим рукама наше домаћице. Цвеће… и књиге. Велика библиотека. Љубав и посвећеност која их је водила кроз живот сада је још јача. На први поглед се види брига професора због нежног здравља супруге. Брз и спреман, увек је поред ње ако затреба да помогне, а госпоћа даје инструкције ако нешто није јасно. И поред свега позитивна енергија и ведар дух краси њихов дом.

Он је увек био добар према мени. Њему није било тешко да се извини ако је морао дуже да остане на послу. Добро је било док смо били млади. Сада мене нападоше неке болести. Тешко ходам, морам да користим штап. Удаљио се од свега због моје болести. Он брине о мени, иде у продавницу и на пијацу, спрема по кући, а ја му помажем колико могу - каже госпођа Добрила.

Ми смо имали складан брак, надовезује се професор. Имали смо међусобно разумевање и били смо професионално испуњени. Прво та љубав према родитељима, па онда према деци, па према свима. Сигурно да без њене помоћи не бих ни ја успео. Да издржимо овако бар још 10 година до дијамантске свадбе. Да вам нешто кажем, наш прадеда, по коме носимо презиме Стошић, живео је 99 година, мој деда 96, отац је живео 92. Њен отац, мој таст, умро је у 94. години тако да су нам преци били дуговечни - каже весело наш домаћин.

Професор Стошић је дугогодишњи активиста у српским удружењима. Више од десетак година водио је Српску заједницу у Куманову, био председник Српске заједнице у Македонији, члан главног одбора. Писао је за лист „Корени”. Рецензент је многих књига, а ради и као судски преводилац на српском језику.

Вреди напоменути и овај податак да је професор на парламентарним изборима 1998. године био посланички кандидат у Изборној јединици 18 у Куманову.

Редовно чита сваку врсту литературе, а поготово новине по које иде неколико километара до центра града. Свакодневно са супругом решавају укрштене речи и тако проверавају своје знање и одржавају менталну кондицију.

Читам све новине. Од политике до спорта. Тренутно читам “Вечерње новости”, зато што других новина и нема на српском језику. Дуго сам читао Политику. На жалост, сада новине добијамо овде у Куманово дан касније. Јучерашње новине читамо данас, али највише нам смета што не можемо да пратимо тв програм. У нашој породици је књига изнад свега. Код нас се увек одвајало за књигу. Моји су се смејали, ако треба да се бира хлеб или новине, онда ће се изабрати новине. Моја препорука младима је да читају. Све оно што човек може да доживи доживеће читањем, не може тај осећај да дочара ни филм, као што може књига која се прочита, кад се човек саживи са главним јунаком, додаје Стошић.

Овај племенити човек је читав свој живот будио код деце љубав према поезији, али сам никада није писао. Његову љубав су наследили његов старији син Слобадан, лекар који живи у Бања Луци, снаја Наташа, а највише унука Невена, која је већ издала 12 књига поезије. Деда је посебно поносан на њене песме о баки и деди. Он је не мање поносан и на остале, на унуку Бојану која ради како лектор у Спутнику у Београду, на другог сина Ненада и снаху Сузану, унуке, на Милана, студента медицине, Богдана и Јована, средњошколце, који су добри ђаци и спортисти.

Срдачно се растајемо уз обострано обећење да се видимо и прославимо дијамантску свадбу мојих драгих пријатеља. Ако бога да!

Тиме би најављена сага на почетку била завршена и то песмом „Деда Добри“ из Невенине збирке „Баш ми прија бројна фамилија“.

Деда Добри

Татин jе, тата Добривоје,
добар к`о хлеб к`о добар дан,
да буде профа и учи децу
био је његов дечачки сан.

Сан му је, наравно, постао јава
сад пензију крцка, као и бака,
али га памћење и даље служи
јер памти имена свих својих ђака:

ко је у којој клупи седео,
са ким се дружи, с ким био у пару,
да ли је писао, цртао, певао,
свирао хармонику или гитару.

Он може да заспи кад год пожели,
док чита новине и`л гледа те-ве,
а`л бака, му богами, једва опрости
кад заспи док су им у куђи гости.

Машто је да има унуке добре,
које ће да му помажу у свему,
и да бар једна постане песник,
да напише неку песму о њему.

Мој Добри деда, НО СИКИРИКИ!
или у превод- БУДИ БЕЗ БРИГЕ!
управо пишем песми о теби,
јунак си моје треће књиге.