Брзак – заборављено село између Куманова и Скопља

Десетак километара југозападно од Куманова, на самој граници са скопском општином Илинден, налази се село Брзак.

Мало људи зна да је ово село кумановско, још мање је било тамо. Иако се налази поред самог аутопута и железничке пруге Скопље – Београд, до Брзака нема асфалтног пута, па овај парадокс деценијама одређује живот у овом малом селу.

Данас у Брзаку живи око шездесет становника који су распоређени у тридесет и четири домаћинства. До села се стиже макадамом од Романовца или Агиног Села. Током лета – облаци прашине, а зими – блато до колена и завејани путеви. За мештане овог села, пут није само инфраструктура, већ разлог због којег се полако празни.

„У последњих пет година иселило се десет младих породица. Отишли су тамо где постоје бољи услови. И моја генерација је ван земље. Моја мајка овде живи сама. Како да се вратимо, реците ми, кад ни до куће не можемо да стигнемо?“, каже Игор Јанковић, који је за празнике дошао да се види са родбином.

Јанковић се присећа да је споменути локални пут први пут тампониран пре 20 година и да су то одрадили Руси који су радили на изградњи гасоводне мреже у земљи, па су мештани сакупили новац и искористили њихово присуство. Летос је Општина Куманово поставила нови слој тампона, који је већ сада доста оштећен.

Мештани кажу да пре сваких избора слушају разна обећања, али је асфалт за сада остао само на речима.

„Током 2018. године асфалтирана нам је само главна улица, остало је још два километра пута који води према Агином Селу или девет километара на супротној страни према Романовцу. Ако општина нема пара онда може држава да помогне. Уосталом како се асфалтирају путеви у другим селима?“, питају револтирано мештани.

Најновије обећање је да ће асфалт добити 2030. године, а постоји иницијатива и да се уведе аутобуска линија за Агино Село преко Романовца, која ће пролазити кроз њихово село. Да ли ће то заживети, показаће време. За мештане то звучи далеко и нестварно, али нада још увек постоји.

Село Брзак се граничи са кумановским селима Романовце, Агино Село, Умин Дол, Ново Село, Љубодраг, и скопским селима Мршовци, Бујковци и Грушино. То што се налази на граници два највећа града за његове становнике је највећи хендикеп, јер је подједнако заборављено и од Куманова и од Скопља.

„Део наших комшија има скопско житељство, већина ради у Скопљу и вози аутомобиле са скопским таблицама. Због железнице раније су деца средњу школу завршавала најчешће у Скопљу. И то је проблем код нас. Куманово нас не осећа својим, а Скопљу не припадамо географски“, жале се мештани.

Село са срцем

 У средини села се налази црква „Свете Тројице“. Није велика, али за Брзачане представља највећи симбол заједништва. 

„Цркву смо градили својим рукама и својим новцем. Почели смо 1993., а освећена је 2013. године. Изграђена је на месту где је раније постојао крст, то је свето место где смо се окупљали за време сеоске славе Духовдана. У међувремену изградили смо помоћну просторију са крстионицом, кујну и трпезарију, а прошле године подигли смо и звонару. Црква није велика, али је наше богатство“, каже Горан Стојковић Брзи, који нас је провео кроз село.

Поред цркве је месна заједница, фудбалско игралиште и дечји кутак – тихи сведоци времена када је село било живље. 

Историја урезана у имену

Село је основано 1922. године од досељеника из Лике, Трговишта, Пирота и Криве Паланке.

„Једна од првих досељеника је и породица мог прадеде Стојка Спасића, из села Радовнице, код Трговишта. Овде је била утрина и трње које су они очистили и култивирали простор да би обрађивали земљу. Село је најпре требало да буде одмах изнад Агиног Села, али су се померили због близине железничке станице, и ту су изградили прве куће“, објашњава Стојковић.

Према предању име Брзак потиче од истоименог села и реке у близини Велике Плане одакле су дошли његови први становници.

„Наши стари су причали да је неки српски командант, полазећи на Солунски фронт, видео ово место и рекао да жели ту да живи. Нажалост, погинуо је, али су се његови саборци доселили, и у његову част село су назвали Брзак“, прича Стојковић.

Ово наводи и Јован Трифуновски, у својој књизи „Сеоска насеља скопске котлине”, где пише да је Брзак једно од најмлађих села Скопске котлине, и да се налази на једном делу атара Агиног Села.

„До 1922. годние хатар Брзака био је углавном утрина суседног Агиног Села. Поменуте године државна власт на утрини одузетој од чифлик-сахибија населила је српска домаћинства из села Брзана код Велике Плане. То су били Николићи, Правуловићи и Додићи. По њиховом старом селу овом насељу дато је име Брзак. После оснивача села прикупљали су се српски досељеници из Лике, Црне Горе, Горње Пчиње, околине Пирота и Лесковца. До 1941. године село је нарасло на 25 кућа“, написао је Трифуновски.

Приликом оснивања села Брзака, државна власт је планирала да насеље нарасте на 80 домаћинстава. Међутим, многи тадашњи колонисти су, и поред тога што су добијали земљу у атару Брзака, куће градили у околним већим селима, Умин Дол и Мршевци. Бугарска окупацијска власт је 1941. године иселила већи део становништа, а после рата су и сами отишли у банатска села Глогоњ и Качарево.

„Становници Брзака трпе знатну оскудицу за воду. То је главни разлог што се у њему не може усељавати становништво и што број домаћинства не расте. Село је збијеног типа. Има једну улицу и две кратке попречне улице. Нема махале, јер је мало и доста једноставно“, пише у књизи.

Заборављено јесте, напуштено није

Село Брзак располаже плодном земљом, пасиштима и шумама. Некада су овде поља била под житарицом, најчешће пшеницом, садио се и дуван, памук, афион, а село је имало и доста стоке. Данас се њиве обрађују само делимично.

„Сеје се пшеница, кукуруз, сунцокрет… Раније се чувала и стока. Сада само једна породица чува козе, остали само за сопствене потребе“, кажу мештани.

Иако село постоји више од једног века, нема продавницу, амбуланту, нити јавни превоз. Његови житељи не користе ни бесплатни превоз који нуди Општина Куманово, јер је најближа аутобуска станица у Романовцу.

Немају ни сеоски водовод и канализацију, па су проблем решили изградњом сопствених водоводних система и септичких јама.

И поред свега, Брзак није потпуно напуштено село.

„Има и младих који желе да остану. Раде и не одустају. Само им пут треба...“, кажу овдашњи људи.

Дубоко смо закорачили у 21. век, па нам из перспективе већих градова овакве приче делују готово нестварно. Брзак је и даље село које нема асфалта, али његови житељи гаје наду и чврсто верују да ће једнога дана и до њихових кућа стићи пут – и да ће њихово село поново оживети као некада.

Сузана Николић