×
  • Насловна
  • Вести
  • Регион
  • Македонија
  • Спорт

  • Видео

  • Колумни
  • Интервју

  • По допрен глас
  • Репортажи
  • Ретроспектива

  • Погранична хроника
  • Фото вест - Ваша пошта!

  • Дезинформации
  • ПРОВЕРКА НА ФАКТИ:КОВИД-19
  • Проверка на факти: реформи кон ЕУ

  • Контакт
  • Политика на приватност
  • Импресум
  • Маркетинг стратегија
  • Понуда за рекламирање

  • Fiore

    Горан Зафировић, профeсор фагота: Mоји ученици треба прво да буду добри људи, а затим и добри музичари

    09.12.2022 18:39 | Сузана Николиќ

    Горан Зафировић је своје музичко образовање започео 1977. године у музичкој школи „Панче Пешев“ у Куманову где је свирао хармонику, али је у средњој школи, не по својој вољи, морао да се определи за фагот.

    Горан Зафировић, профeсор фагота: Mоји ученици треба прво да буду добри људи, а затим и добри музичари

     Није био много срећан избором, али га је временом заволео и почео да осваја награде. Данас је његов професионални сапутник, не би га мењао за ни један други инструмент на свету.

    „Када је те 1984. године требало да се упишем у средњу музичку школу, није било наставе хармонике, па сам изразио жељу да свирам кларинет. Будући да су сва места била попуњена децом која су већ изучавала овај инструмент у основној школи, мени су понудили фагот. Нисам био одушевљен, јер нисам познавао инструмент, али није било избора. Како је време пролазило почео сам озбиљно да се бавим изучавањем фагота и захваљаујући мом покојном професору Предрагу Трајковском, код мене се развила велика љубав према музици и педагогији”, каже Зафировић.

    Да би надокнадио пропуштено, максимално се посветио вежбању. То је уродило плодом, па је 1988. године на државном такмичењу у Љубљани у тадашњој СФРЈ освојио прво место, што му је отворило врата за солистички наступ са Македонском филхармонијом.

    „Своје образовање наставио сам на Факултету музичке уметности у Скопљу, у класи професора Предрага Трајковског где сам дипломирао 1993. године, а магистрирао на Факултету музичке уметности исто у Скопљу код визитинг професора фагота из Београда Мирка Исасеског 2010. године. 2000 године запослио сам се у Средњој музичкој школи „Илија Николовски Луј“ у Скопљу као наставник фагота, камерне музике и прима висте, откако сам претходно прошао 7 година педагошког рада у кумановским школама. У каријери сам свирао у више наврата у Македонској филхармонији и у Македонској опери и балету, а једно време радио сам и у Нишком синфонијском оркестру као спољни сарадник“, присећа се професор.

    Будући да фагот није широко познат јавности, Зафировић објашњава да је у питању дувачки дрвени инструмент у комбинации са металом, који се користи највише у симфонијским и оперским оркестрима и камерном музицирању. На фаготу може да се свира било који жанр, било да је у питању џез, народан мелос, међутим највише погодује класичној музици. Јавља се на почетку 16. века и током времена прераста у данашњи облик да би се наметнуо као виртуозни инструмент. Иначе, потиче из породице обое.

    За изучавање фагота нема великог интереса као за неке друге инструменте и још увек је дефицитаран, а професор каже да је то само зато што овај инструмент није заступљен у основним школама, већ започиње да се изучава у средњем образовању. Најраније када може да се почне са свирањем је 7 разред, јер ученици треба да буду напреднији, психо-физички здрави и снажнији. У свету фагот свирају и девојчице, а код нас још увек само дечаци.

    „Деца долазе са еланом, али када виде колико треба да се ради без паузе, и да треба да се поштује одређени начин живота, најчешће одустају. Они који остану успевају. Могу да се похфалим да су моји ученици увек били у топ 5 у музичкој школи на свим концертима, такмичењима, аудицијама, а из моје класе изашло је више успешних фаготиста који свирају ван земље и то у Црној Гори, у Босни и Херцеговини и у Србији“, објашњава наш саговорник.

    Професор Горан Зафировић је посвећен и поносан на своје ученике и каже да ужива у раду са њима, да их много поштује и да их воли као своју децу. Када је почео да ради у Скопљу бројао је успешне ученике свога професора Предрага Трајковског и чезнуо да и он има барем једног ученика са којим ће се поносити. Напорним радом и посвећеношћу успео је да оформи много успешних музичара у којима и данас налази нешто своје што је остало код њих, што му је веома драго. Иако му недостаје свирање у оркестру, професор Зафировић каже кад би поново бирао да би се одлучио за педагогију.

    „Човек оставља много веће трагове у раду са ученицима. Рад у оркестру задовољава потребу за музиком и хармонијом, али када си педагог радиш на обликовању младе личности. У тим годинама развоја учествујемо у формирање њиховог карактера, учимо их да само упорношћу и посвећеношћу може да се постигне успех, да буду пре свега добри људи, а затим и добри музичари“.

    Музичке школе у Македонији су расадници квалитетних кадрова

    Према укупном броју становника, Македонија представља прави расадник музике, а Зафировић наглашава да су људи на нашим просторима веома музикални.

    „Ми на Балкану смо јединствени у томе што можемо да свирамо и да осетимо 7/8, 9/8 и 12/8 ритам и то преносимо с колено на колено, док у европским земљама не могу да истактирају, или да отсвирају једну песму са 7/8 тактом, као што је ,,Jовано Jоваке”, ,,Mоре сокол пиe“. Они су научили само двојку. Ми имамо музичаре у целом свету. Наш хендикеп је што немамо услове који су доступни у западним земљама, али и у скромним условима постижемо изванредне резултате“, каже Зафировић.

    Овај признати музичар и педагог није случајно у свету музике, иако у породици нису имали професионалне музичаре. Љубав према овој уметности усадила му је мајка, која је желела да он буде музичар , па му је стално певала док је био мали.

    „Буквално ми је певала све, српске, македонске песме, босанске севдалинке, које су и данас популарне. Она је певала изузетно лепо, и тако сам заволео музику. У то време је могло да се има само по један радио, али су људи преносили традицију и вредности с колена на колено. По мајчиној линији важимо за породицу у којој се много пева. До 90-тих година све породичне прославе су почињале и завршавале се лепим песмама за све генерације. Захваљујући мајци ја сам професионални музичар и то је најбоље што знам да радим у животу“, прича Зафировић своју породичну причу.

    По примеру своје мајке он је на исти начин пренео љубав према музици на своју децу. Још док су били мали приметио је да су мирни само док им нешто прича или пева, и да само тако привлачи њихову пажњу.

    „Мој син Милош је пијаниста, дипломирао је и магистрирао на Музичкој академији у Београду, где живи и ради, а ћерка Јована је дипломирана глумица на Факултету драмских уметности у Скопљу где је важно да један глумац мора између осталог лепо да пева, а сада је на магистарским студијама у Београду. Разликују се по томе што је Милош окренут инструменталној музици, док Јована зна много текстова и има одличне гласовне способности. Поносан сам што су уметничке душе и што настављају породичну традицију“, каже Зафировић и додаје уз осмех да је његовапородица подељена на цврчке и на вредну мравку.

    „Супруга Соња је та вредна мравка која ради и брине о финансијама. Она је економиста, има свој рачуноводствени биро, а уједно је и ревизор. Ми остали смо цврчци, певамо, свирамо, глумимо. Ми смо занимљива комбинација уметника и економисте и држи нас само љубав. Сви заједно уживамо и пунимо батерије у природи у нашој викендици поред Пчиње. Најлепши део дана ми је свитање током лета, када слушам музичку симфонију птица. Обично излазим на терасу и слушам како свака птица пева своју песму, а све то је усклађено у хармонији, у миру и тишини.

    Афирмација српске традиције и културе

    Горан има српске корене по родитељима. Мајка Јованка је из Речице, пореклом из Трговишта, а отац Спаса из Четирца где живи аутохтоно српско становништво. Професор је истраживао мало више па је дошао до сазнања да су се његови преци по оцу доселили из села Давидивац у околини Врања.

    „Имао сам могућност да у Србији испитам своју ДНК. Резулти су показали да по 27 тачака имам заједничке гене са људима из места Давидовац, са породицом Гвозденовић. У почетку нисам веровао овим подацима, али сам се касније сетио једног разговора са једном старијом особом из моје породице који је говорио да смо отуда. А и у самом селу Четирцу постоји махала Давидовци. Последњих 150 година моји преци су живели у селу Четирце, али је врло могуће да смо се пре тога доселили овде“, додаје Зафировић.

    Сматрају се грађанима Куманова који поштују ову државу, али у себи носе специфику српске културе и традиције, која му искрено значи. Током година породица се помешала са Македонцима, али сви сложно и лепо живе. Крсна слава им је Петковдан, 27. октобра, а његови родитељи и генерација пре њих славили су Светог Аранђела. Каже да га слава веже са рођацима и пријатељима, то је дан за радост у њиховој кући, дан за традицију.

    Овај музичар је и један од оснивача КУД „Српски вез“ у Куманову, где је неколико година био уметнички директор. Одувек је желео да се оснује културно уметничко друштво Срба, због очувања српског фолклора, културе и традиције. Заједно са покојним Гораном Стојковићем договорили су се да он ради музички део, а Горан правни део око регистрације друштва.

    „Већ неколико година нисам у друштву због других обавеза, али смо у сталној комуникацији и присуствујем сваком њиховом концерту. Следеће године прославићемо 10 година постојања. На моје лично задовољство друштво је већ препознатљиво, не само у Куманову и Македонији, већ и целом региону. Имају турнеје и промовишу српску традицију и фолклор“.

    Професор Зафировић је човек који плени скромношћу, смиреношћу и стрпљењем. Каже да има своје планове за будућност, али ништа не прича унапред, јер и живот има своје путеве. Нажалост, у овом тексту није могло да стане све о чему смо причали, а заслужује пажњу па смо се са овим дивним човеком растали до скорог виђења.

    Pogranicna Hronika

    2008 - 2024 Kumanovonews.mk • Сите права се задржани. Текстовите не смеат да се печатат или емитуваат, во целина или во делови, без договор со Kumanovonews.mk