×
  • Насловна
  • Вести
  • Регион
  • Македонија
  • Спорт

  • Видео

  • Колумни
  • Интервју

  • По допрен глас
  • Репортажи
  • Ретроспектива

  • Погранична хроника
  • Фото вест - Ваша пошта!

  • Дезинформации
  • ПРОВЕРКА НА ФАКТИ:КОВИД-19
  • Проверка на факти: реформи кон ЕУ

  • Контакт
  • Политика на приватност
  • Импресум
  • Маркетинг стратегија
  • Понуда за рекламирање

  • Fiore

    Милош Стаменковић: У Куманову има талентованих уметника - значи има штофа, нема шнајдера

    20.11.2023 21:00 | Сузана Николиќ

    Милош Стаменковић је писац из Куманова и препознатљив лик у чаршији и књижевној јавности. Нема омиљене теме за своја дела, напротив, увек загњури у нешто ново и непознато, од геополитике, религије, филозофије, до савремених тема о људским односима, историјским романима.

    Милош Стаменковић: У Куманову има талентованих уметника - значи има штофа, нема шнајдера

    Познаваоци његовог стваралаштва, али и његове бунтовне личности називају га кумановским Момом Капором, упоређујући га са његовим карактеристичним стилом, па чак и са легендарним италијанским филозофом и писцем Умбертом Еком. Он сам каже да нема омиљеног писца, већ само дела која га фасцинирају, а често у свом стваралаштву садашњост ставља у констелацију са прошлошћу и историјом, буни се против пада моралних вредности, труди се да објасни друштво у коме живимо.

    Стаменковић је дипломирао на Факултету за међународни менаџмент у Београду. До сада је објавио три књиге на српском језику. У првој „Трећи светски рат и његов поредак“ (2002) пише о геополитици и светским догађајима заснованим на финансијама и религији, конфликт између Запада и Истока о стварњу новог финансијског система. Током 2019. године објавио је роман „Мртве и лимена гуска“, модеран роман о библијском учењу, а 2022. године је промовисао најновији роман „Теофил коњокрадица“. Колумниста је у „Слободном печату“, магазину „Капитал“ и „Кумановоњузу“.

    Његов књижевни, филозофски и боемски габарит по коме је познат у свету књижевности, али и међу пријатељима и колегама је био повод за интервју у коме нам открива своје личне и професионалне размисли и будуће планове на литерарном плану.

     До сада сте објавили три књиге. Шта је заједничко свима?

    Заједничка нит која повезује ова три издања је само писац. Ради се о књигама са дијаметрално супротним садржајем. У првој књизи, која је заправо геополитичка анализа пишем о сукобу Истока и Запада. Друга књига је модеран роман који објашњава односе између људи, а последња књига је историјска прича смештена у Константинополу у деветом веку.

     Прошле године сте промовисали роман „Теофил Коњокрадица“. Ко је Теофил?

    Лик у роману ,,Теофил коњокрадица“ је заправо ризничар који чува јавну касу. Ту је и преплетање са садашњошћу, јер смо сведоци разних превараната и пробисвета који преко купљених диплома могу да постану министри финансија и да врше важне функције у земљи. ,,Теофил Коњокрадица“ је савремени роман, без обзира што се радња догађа у далекој прошлости. Дејство у роману се догађа у периоду од 812. до 820. године у Константинополу. Гвоздену дисциплину новог цара ремети неколико авантуриста који су жељни славе и златника, па стара дружина припрема превару века. Све њихове жеље су уперене ка једном месту, а то је царска каса... 

    Како је прошао роман код читаталаца и критике?

    Не могу да проценим и да дам одговор на ово питање. Сада је време када је проблем да људи прочитају дужи фб статус, а о читању књига је незахвално говорити. Ипак, задовољан сам критикама компентентних људи, према мојој скромној процени, који верују у то што радим и пишем.

    Који је циљ вашег писања, имам осећај да желите да провоцирате новонастале друштвене појаве које су резултат палих моралних вредности? Успевате ли у томе?

    Провоцирање друштвених појава је само један део мог писања. Првенствено то је бунт против палих моралних вредности. Да ли сам успешан у томе, не могу да проценим, мислим да је то Сизифов посао у коме не можете да очекујете победу.

     Занимљива ствар је што млађи не знају да је Вашу прву књигу 2002. године промовисао лично Момо Капор. То је био догађај у граду. Вероватно и велико искуство за вас. Шта сте научили од њега?

    Свакако да је дружење са таквим човеком велико искуство и привилегија. Момо Капор је био јединствена личност од кога има шта да се научи. То што сам научио од њега често препричавам пријатељима, али на моју жалост то нису приче које могу пренети и у медијуму, због политичке коректности или како се то назива у пост модерној култури друштвеног понашања. Ипак, морам да потенцирам своје одушевљење његовим односом према људима. Начин на који разговара са продавачицом на пијаци и конобарем у кафани као и пријатељско дружење са председником Добрицом Ћосићем. Не можете да приметите разлику у понашању. Исто поштовање и исто понашање.

    Када већ говоримо о некој анегдоти могу да причам о једној флаши вискија коју су 35 година размењивали са Добрицом Ћосићем када су ишли у госте један другоме. Прве године Капор је обележио флашу како би био сигуран да се ради о остој флаши. И тако су је годинама поклањали један другоме. Остала је мистерија ко је први коме поклонио флашу.

     Ваша пријатељица Ивана Аткинс Вас је на промоцији Вашег последњег романа упоредила са италијанским писцем, филозофом и есеистом Умбертом Еком и српским романописцем и сликаром Момом Капором. Има ли истине у томе? И ко Вам је ближи?

    Сами сте рекли да ми је Ивана Аткинс пријатељица. Тако да њено мишљење не може да буде веродостојно. Али, у сваком случају то је највећи комплимент за мој рад. Свакако да ми је ближи Момо Капор, јер Умберто Еко је висина до које само можете да пробате да стигнете. Према мом мишљењу човек је један од највећих мислилаца 20. века. Монт Еверест за некога ко је успео да се попне на Водно.

    Писци и уметници су авангарда сваког града. Има ли Куманово људе са таквим штофом?

    Наравно да има. Куманово има много талентованих људи. Највећа мана је њихово препознавање. Али, то није проблем града већ балканског менталитета. Како је говорио Милан Лане Гутовић, нико у Србији не може да измисли трамвај, то мора да буде прво у Бечу и Берлину, па кад прође време да дође у Београд и Ниш. Најбољи пример за то је Синиша Кашавелски, који је требао да добије награде у Венецији, Сингапуру и Паризу, затим да се неко сети да му додели чувену Новембарску награду у Куманову.

    Штофа има колико желите, нема шнајдера.

    Који је Ваш омиљени писац и дело?

    Немам омиљеног писца. Али зато постоје дела која ме фасцинирају. На пример, „Лествица“ од Светог Јована Лествичкика и „Мајстор и Маргарита“ од Михаила Булгакова.

    Шта радите у овом тренутку, да ли имате материјал за нову књигу? Која тематика је у питању и када можемо да очекујемо нова издања?

    Радим на два романа. Први је са историјском тематиком. Ради се о причи о Карпошу, кумановском краљу. Мислим да је то тема која није презентована на прави начин. Шкоти су направили нацију на причи о Вилијаму Волису. Њега је перфектно одглумио Мел Гибсон у филму ,,Храбро срце“. Ми имамо Карпоша који је занимљивија личност и заслужује да се прочита његова прича. Други роман је модерна прича којом желим да објасним друштво у којем живимо. Пре више од 100 година Достојевском је требало да се убије једна баба да би се описало друштво тадашње Русије. Данас после 100 година, 100 пута гори писац треба да убије 100 баба у његовом роману како би описао стање друштва на Балкану.

     На локалним изборима били сте део грађанске иницијативе, a били сте иницијатор и грађанског скупа за чистији ваздух у Куманову. Зашто сте се повукли?

    Повукао сам се када сам схватио да треба да се бориш за људе, а ми смо стока. Имате загађен ваздух и једина реакција је статус на социјалним мрежама. То је исто као коментар Евреина у Аушвицу пре него што оде на туширање, са ког се никада неће вратити.

     Идете ли често у Београд, имате ли сарадњу са српским писцима?

    Душко Радовић је говорио да сваки онај ко се пробуди у Београду довољно је постигао за тај дан. Наравно да користим сваку прилику да одем у Београд. Чим прогутате гутљај Савске воде не можете да заборавите њен укус. Нажалост немам неку сарадњу са српским писцима осим пријатељског односа са неколико писаца и уметника.

     Потичете из српске породице, колико се негује традиција и да ли су Ваше две ћерке васпитаване у том духу?

    Неговање традиције у данашње време није у моди. Али, ипак покушавам да се понашам онако како ме је учила моја баба. Свест да сам Србин и да треба да будем поносан на то сам наследио од ње. Моје ћерке саме треба да изаберу шта желе да буду, моја дужност је да им пренесем најлепшу слику о народу коме припадам. Када се ради о васпитању, моја жеља је да се не васпитавају у српском већ у хришћанском православном духу.

    Pogranicna Hronika

    2008 - 2024 Kumanovonews.mk • Сите права се задржани. Текстовите не смеат да се печатат или емитуваат, во целина или во делови, без договор со Kumanovonews.mk