Карабичане – Кумановско Краљево са тврђавом која чува тајне

Карабичане – село са богатом историјом, традицијом и бројним неистраженим археолошким локалитетима налази се на петнаестак километара од Куманова, на самој македонско-српској граници.

Његови становници потичу са Косова, из Липљана одакле су се иселили пре 400 година. Некада су га према народном предању називали Краљево и било је опасано тврђавом која је штитила од непријатеља. И даље је ушушкано у прелепој природи, рај на земљи како каже његових 15 становника у 5 домаћинстава.

Према географској постављености Карабичане је смештено на падинама планине Рујен, у близини аутопута Куманово - Београд. Простире се између села Табановце, Четирце и Сопот на надморској висини од 570 метара. Обухвата површину од 5 километара квадратних, са обрадивом површином од 200 хектара, пасиштима од 139 хектара и 63 хектара шуме.

Од бегства пред Турцима до новог склоништа

Мештани немају тачну информцију како је настало ово село, али према казивањима њихових предака, потичу са Косова, тачније из места Липљан. Пре око 400 година, они су се бежећи пред Турцима иселили најпре у Ниш, отуда у Лесковац па у Табановце, да би се на крају скрасили у Карабичану.

У писаним документима село се спомиње још у античком периоду. Географ Јован Трифуновски у својој књизи „Насеља - тврђаве у Кумановској области“ пише да су на месту данашњег младог села Карабичана постојала два старија насеља - античко и словенско. У непосредној близини, северно од села, налазе се остаци тврђаве локалитета Кулица.

„Свако од тих насеља оставило је видне остатке. Око најстаријег насеља је тврђава на простору Кулица. То је узвишење северно од села, високо 538 метара. Лежи на падинама планине Рујен, на положају који је природом заштићен. По причању сељака, тамо је било кале (тврђава), а сада су само зидине од камена и цигли, има и доста гробова. Средњовековне старине у Карабичану су две полусрушене цркве Св. Тројице и Св. Ђорђа. Прва је у непосредној близини школе, а друга изнад села, у подножју Кулице“, наводи Трифуновски.

(Црква Св. Тројица)

И путописац Јован Хаџи Васиљевић у својим записима потврђује да село изобилује зидинама, старим темељима, ћерамидама и разним земљаним посудама, што упућује да је овде некад постојала организована заједница.

„Видели смо да се указује и на кале у селу. И само село се по народном предању звало  Краљево, па су га Турци прозвали Карабичане“, написао је Хаџи Васиљевић.

У слободном преводу мештана кара – бич, значи црни – бич, што асоцира на нешто строго, опасно.

Село је неколико пута мењало своје место. Најпре је било на брду, а касније се спустило ниже у долини. Према мишљењу мештана разлог за то је бежање од болести, јер нису знали како да заштите своје породице. Откако би се иселили палили су своја имања како би се спасили несреће. Тако се један део породица заувек одселило у Четирце, Проевце и Младо Нагоричане, а друге су остале на локацији где се сада налази село.

 Од чифлика до сеоцета

Ново село Карабичане према другим писаним документима,  потиче из периода око 1870. године, када су се населиле породице из околних села Никуљана, Табановца, Проевца, Думановца и околине Врања. У другој половини 19. века, Карабичане је било чифлијско село и припадало је једном кумановском бегу.

(Бегова кула)

Од 1912. до 1918. године његов последњи власник Зија бег је земљу продао сељацима. Тако да је 1912. године село имало седам осам кућа чији су становници радили на беговом имању. Развијало се и расло па је 1921. године било 13 домаћинстава са 93 становника, а 1948. године 30 домаћинстава са 218 становника. Свој врхунац достигло је 1961. године када је имало 53 домаћинства са 324 људи, од којих 316 Срба и 8 Македонаца. Отварањем фабрика и исељавањем у градове, становништво се постепено смањивало.

Данас у Карабичану живи 15 становника у 5 домаћинстава. То су потомци фамилија Црвенковци, Врањанци,  Дубоваци, Кечини, Поткулајци, Булбини, Басмарци. Последња свадба у селу била је 1986. године.

„Највећа исељавања почела су негде 1968/69. године прошлог века. До тада је свака кућа имала по четири до пет укућана, али откако су се отвориле фабрике и фирме људи су почели да се запошљавају. Многи су отишли у иностранство. Заменили су земљорадњу државним послом,  почели су да се исељавају у градове и да напуштају своја огњишта. Највише их је отишло у Куманово, а један део и у Скопље и градове по Србији“, каже наш домаћин Драгутин Стојковић, пензионер, који се вратио у родитељску кућу откако је завршио каријеру дипломираног технолога и техничког директора Фабрике за прераду коже Куманово. Он и његова супруга су комплетно обновили домаћинство и сада уживају у тишини нетакнуте природе.

Први комшија је рођак Горан Стојковић звани Чурљава који никада није напуштао родно село, иако признаје да живот овде није нимало лак.

„Од земљорадње нема користи. Чувам стоку, свиње, кокошке, шатке, и од тога може само да се преживи. Ово село нема будућност, јер само још тројица домаћина обрађује земљу. Додуше земља је родна. Али се производња више не исплати, немамо подршку државе”, изјављује Стојковић.

Златно доба Карабичана 

Златното доба Карабичана је било шестедесетих година прошлог века, када је село имало највећи број становника. Село је добило електрификацију 1963. године,  па су релативно рано обезбеђени савремени услови живота. Али је закаснило асфалтирање пута, чак 1995. године, када је село већ било празно.

„Да се је пут направио 40 година раније исељавање се могло спречити. Али мештани нису били сложни. Ако се је неко залагао, други су се бунили. Барем макадмски пут  да су направили да не газимо блато и да имамо приступ током целе зиме, било би лакше. Овако, много смо се измучили. Након осамостаљивања направљен је пут само зато што је ово погранично подручје, иначе не зна се кад би се то догодило“, каже Драги.

Село је збијеног типа и сконцентрисано је на малој површини. На средини села постоји стара и нова чесма, а долином тече вада. Цело село је окружено дрвећем, а сводови створени од природе употпуњавају прекрасан јесењи амбијент.

Мештани су се бавили углавном земљорадњом и сточарством. У центру села некада је постојала бакалница, а данас не постоји ни један функционални јавни објекат. Још стоји кућа у којој је била прва школа, као и нова школа „Вук Стефановић Караџић“, где се настава изводила на српском језику до четвртог разреда. У селу постоји и бегова кула. Али, сви ови објекти су рушевине.

(Школа „Вук Стефановић Караџић“)

Светилишта у Карабичану – сведоци једног времена

У прошлости је село имало три цркве, које су данас потпуно напуштене и распаднуте. Према неким подацима за њихово уништавање су криви Турци, али је очигледна и небрига црквених и државних власти које у протеклих 80 година нису предузеле ништа да их заштите. Мештани кажу да су желели да обнове цркву, али нису добили дозволу надлежних.

Најпознатија је црква Св.Тројице која се налази у центру села изграђена је током прве половине 15. века, са живописом из 16. и 17. века. Сматра се да је дело зографа  Жеглиговске сликарске школе. Од храма су данас остали само зидови, а фреске су готово уништене. Овдашњи људи пале свеће у рушевинама, а поставили су икону на шперплочи, као симболичан чин вере и упорности. Поред цркве је мала трпезарија где се сваке године окупљају на слави Св. Тројице.

Проблеми једног заборављеног села

Становници овог села суочавају се са бројним изазовима међу којима су тесан и непроходан пут током зиме, нестабилна струја и недостатак водоводне мреже. Карабичане нема сеоски водовод, па свако домаћинство има бунар. Иако нема реку, нека истраживања су показала да лежи на води, има богат природни извор са потенцијалом за снабдевање водом 10 села или пола Куманова. Али све то није искоришћено.

Сада мештани траже да се асфалтира пут који води од Сопота, преко Карабичана, Четирца, Никуљана према Старом Нагоричану како би се побољшала комуникација са суседном општином. Овај пут је неприступачан, али се налази на навигацији као краћи, па се туристи често губе када иду према Кокином брду, неретко западају у невоље и суочавају се са непријатностима, због чега траже помоћ од мештана.

Карабичане је од граничне линије са Србијом удаљено 2,4 километра од првих кућа и само 600 метара од атара села. Због тога је годинама уназад рута по којој се креће шверц робе и миграната који иду према западним земљама, али до сада нису имали већих проблема.

Нетакнута природа и огроман потенцијал за рурални туризам

Карабичане се поноси живописном природом и прекрасним видиковцима који су довољан предуслов за развој руралног туризма.

„Карабичане има најлепши видиковац у овом крају одакле се види цело Куманово и шира околина. Нажалост, до ове узвишице нема пута, постојећи је запуштен и зарастао у шипражје. Нетакнута природа, две цркве, бегова кула, све би то могло да се уреди и да се понуди као туристичка атракција. Недостаје једно етно село са добром кафаном, да се обележи пешачка стаза и мислим да би посетиоци дошли. Близу смо граду и Старом Нагоричану, Кокином брду, Забелу, Пелинцу, али нема младих људи“, кажу наши саговорници.

Иако нема младих, село враћа живот јер је након пандемије неколико породица изградило викенд куће, а интерес за куповину парцела расте.

Александар Алексић каже да је сваког викенда у Карабичану, у жељи да избегне загађеност у Скопљу. Његови пријатељи су импресионирани лепотама овог села.

„Овде је мир, тишина, чист ваздух, природа је лепа. Посебно је пријатно лети. Ово је кућа мога деде, ту је живео мој отац и мајка а сада сам је ја наследио. Трудим се да је одржавам да бисмо могли да уживамо у овој лепоти. Овде је рај“, каже Алексић.

На одласку из Карабичана осећања остају измешана, усхићење због лепоте природе и тишине и туга због тога што културно наслеђе пропада. Његови корени су дубоки, древни, а тајне неоткривене. Иако заборављено, оно је величанствено, његово време је можда стало, али његове приче одјекују међу брдима. 

Сузана Николић